Subvencije stranim investitorima – ko zapravo investira u Srbiju? Oni u Srbiju ili Srbija u njih?

with 1 Comment

slika

Ekonomska politika koja se ogleda u davanju subvencija stranim investitorima za nova radna mesta podrazumeva da Vlada Republike Srbije uporno daje novac od svojih poreskih obveznika u džepove prebogatih stranih firmi. Logično pitanje je, ko zapravo investira u Srbiju? Oni u Srbiju ili Srbija u njih?

Nijedna država u svetu ne daje ovolike podsticaje kada su u pitanju strani investitori. Međutim, istina je zapravo da država na ovaj način plaća cenu zbog jako lošeg poslovnog ambijenta, neefikasnog pravnog sistema, neefikasnog javnog sektora. Taj novac treba usmeriti u podsticanje domaćih investitora.

U 2015. godini, država je dala subvencije za 23 kompanije u iznosu od 117,775,636 evra. Velika većina ovih kompanija nije ni počela sa radom, a mali deo zapošljava tek oko 200-300 radnika.

Subvencije za radna mesta od države 2015. godina (evro)
Trendtex 776,239
Delphi Packard 18,3 miliona
Hutchinson 2,2 miliona
NCR 14 miliona
Falke Serbia 853,497
Yura, Leskovac 951,506
MEI TA Europe 22,7 miliona
Contitech Fluid Serbia 3 miliona
MDG 960,000
Swiss Parier 234,000
Aster Tekstil 1,6 miliona
Leoni WCS 677,216
IGB Automotive Comp 1,4 miliona
Weibo-Grouup 12 miliona
Banja Komerc Bekament 500,000
SR Technics Services 420,000
LEAR Corporation 9,5 miliona
Teklas Automotive 4,7 miliona
Measterplast YU 2 miliona
Streit Nova 4,2 miliona
Johnson electric 19,2 miliona
Real Knitting 750,000
VNB Knitting 303,178
UKUPNO 117,775,636 evra

Evo kako to izgleda kad strani investitor dođe u Srbiju: strana kompanija dođe u neki grad u Srbiji i požali se da nema kvalitetan put, prilaz, da nema kanalizacionu mrežu, da ima problema sa napajanjem struje i da bi trebalo da se podignu transformatori, jer mašine traže ozbiljno snabdevanje električnom energijom. Niz infrastrukturnih stavki obično nedostaje. Različita ministarstva i različiti ministri onda kažu – dođite i investirajte, a pošto ćete vi to brže sagraditi sami, neka vam neko obavi te radove, a onda pošaljite račune ministarstvu i mi ćemo sve da platimo iz budžeta. Naravno, bez tendera. Takav način davanja novca bez javnih nabavki dovodi u pitanje poštovanje zakona. Koliko je zapravo novca dato i gde je sve otišlo, jer sve to spada u subvenciju. Novac je dat investitoru, na ovaj ili na onaj način, a rezultata nema.

Čak ni novi Zakon o ulaganjima nije rešio taj osnovni problem, ne zna se koji su to tipovi investitora i u kojim granama. Tako na primer, u poslednjih nekoliko godina dolaze kompanije koje su vezane za proizvodnju tekstila ili neke tekstilne proizvode za automobilsku industriju. Čak 60 odsto investicija bile su takve. Dakle, reč je o niskoprofitnim investicijama, iz sektora gde ne postoje viskotehnološki proizvodi i gde investitor dolazi u neku zemlju jer tu ima jeftinu radnu snagu. Kod nas u poslednjih par godina, recimo, nema nemačkih ulagača već je najviše italijanskih firmi koje se sele iz Rumunije ili drugih zemalja gde je cena rada postala veća.

Problem je u tome što, kada oni dobiju visoku subvenciju (i po 20 miliona evra) i zaposle određen broj ljudi, praktično u prvoj godini ili dve – dobijaju besplatno radnu snagu. U tekstilnoj industriji radna snaga u kalkulaciji finalnog proizvoda čini 65 do 80 odsto veleprodajne cene. To znači da, ako ne ulažete ništa u radnike, u prvih godinu-dve rada možete da spustite cene proizvoda za 20, 40 i 50 odsto i ubijete konkurenciju na tržištu. Zato se poslednjih godina u Srbiji desio masovni damping gde su, i pored toga što su te kompanije primljene ovde da bi izvozile proizvode, one proizvodile ogromnu količinu robe koju su plasirale na domaće tržište i ubile su cene drugih proizvođača. Tako smo možda dobili 4.000 ili 5.000 radnih mesta koje su te kompanije otvorile, ali smo ih izgubili 5.000 do 10.000 u našim preduzećima. I za koju godinu će te kompanije malo po malo odlaziti u neke druge zemlje, koje imaju povoljnije uslove, a Srbija će ostati sa manjkom hiljada radnih mesta.

Ne treba davati subvencije po osnovu zapošljavanja!

Računica je prosta: subvencija iznosi 10.000 evra po radnom mestu, a neto zarada u tim kompanijama jedva prelazi 200 evra mesečno. Porezi i doprinosi iznose oko 140-150 evra mesečno po zaposlenom te država prihoduje od 1.600 do 2.000 evra godišnje na osnovu svih poreza i doprinosa na zarade u fabrikama. U najboljem slučaju, država preko poreza i doprinosa može da pokrije ulaganje tek posle pet do šest godina.

U suštini, privlačenje stranih investitora u Srbiji izgleda ovako: dovedemo ga, damo mu zemljište, ukinemo takse (naše firme plaćaju sve to), damo mu subvenciju za zapošljavanje i on dobije besplatnu radnu snagu u prvih par godina. Onda se uglavnom ispostavi da nema nijednog domaćeg dobavljača, to jest da gotovo svu sirovinu i repromaterijal uvozi. Jedina korist od njega je to što se lokalnoj samoupravi vraća 10 odsto poreza na zarade. Kada se izračuna šta smo mu dali, koliko je ta kompanija izvezla i platila poreza na dobit, koliko je dala za zarade nakon par godina kada iskoristi novac za subvencije… u većini slučajeva država trošak ne može da vrati ne za pet, već ni za 20 godina, a stranci se kod nas ne zadržavaju toliko.

Neophodno je što pre napustiti ovakvu praksu i sredstva iz budžeta ulagati u pokretanje domaće proizvodnje.

One Response

  1. Данко Б. Марин
    | Reply

    Зликовци који користе окупацију Србије се понашају као пијани милионери, још горе – као кокаинисани нарко босови: затвор или насилно свргавање са власти – мора изоловати тај друштвени канцер!

Leave a Reply

Protected with IP Blacklist CloudIP Blacklist Cloud