Instrument ekonomske politike koji utiče istovremeno na investicije i izvoz jedne zemlje, a koji je lakše pokrenuti od mnogih drugih faktora rasta i razvoja je devizni kurs.

Glavna obeležja stanja ekonomskih odnosa Srbije sa inostranstvom su enormni rast spoljne zaduženosti i visok spoljnotrgovinski i platnobilansni deficit, koji se i dalje povećava. Naša izvozna struktura je jako slaba i ovakva struktura izvoznih tržišta, odnosno činjenica da najveći deficit imamo sa najrazvijenijim zemljama, potvrđuje pretpostavku o negativnim efektima precenjenosti domaće valute u Srbiji. Uvoz je u Srbiji postao relativno jeftin.
Prema obimnoj studiji Konkurentnost privrede Srbije na osnovu nekoliko sprovedenih istraživanja, Srbija je u mogućnosti da ostvaruje značajno veći izvoz nego što trenutno uspeva. Prema rezultatima ove studije svi razlozi tog zaostajanja mogu se svesti na zajednički imenitelj, a to je nedovoljna konkurentnost. Srpska privreda je nekonkurentna ne samo u odnosu na zemlje EU, već i u odnosu na zemlje okruženja. Politika jačanja konkurentnosti ne može se razdvojiti od politike deviznog kursa, što je, pored ranije navedenih, dodatni motiv da se ispitaju dometi i mogućnost ovog instrumenta ekonomske politike.

U Srbiji je uvek postojala sklonost ka politici fiksnog nominalnog kursa. Praksa mnogih zemalja pokazuje, a brojna empirijska istraživanja su potvrdila da fiksni nominalni kurs daje samo kratkoročne rezultate, a da potom dolazi do svih negativnih efekata apresijacije domaće valute – deficit platnog bilansa i prekomerno zaduživanje zemlje. U inflatornim uslovima fiksni devizni kurs postaje enormno nerealan, devize postaju potcenjene, a dinar precenjen, što anulira sve pokušaje preduzeća da ostanu konkurentna u izvozu i na domaćem tržištu.
Posle političkih promena 2000. godine, Srbija je u određenoj meri napustila politiku fiksnog deviznog kursa, koji je u tom momentu iznosio neverovatno nerealnih 6 dinara za nemačku marku. Kurs je tada povećan na 30 dinara za marku. Treba naglasiti, da ni tada devizni kurs nije bio prepušten tržištu. Određen period je bio, takođe, fiksiran, samo na realnijim vrednostima. Posle 5. oktobra 2000. Narodna banka Srbije (tada još uvek Jugoslavije) je devizni kurs, uz preporuku Međunarodnog Monetarnog Fonda, koristila za postizanje makroekonomske ravnoteže i smanjivanje inflacije. Dobrim delom u tome se uspelo.
U odnosu na 2000-tu godinu „realni efektivni kurs dinara izuzetno mnogo je apresirao. Uvođenjem nove ekonomske politike 2001. godine, konstantno je dolazilo do precenjenosti domaće valute. Od 2003. godine na snazi je, bar deklarativno, rukovođeno fluktuirajući režim deviznog kursa. Ovaj model podrazumeva da je devizni kurs tržišno determinisan, a fluktuiranje rukovođeno u smislu povremenog mešanja monetarnih vlasti u tokove deviznog tržišta.

Danas, iako je model rukovođeno fluktuirajućeg kursa najbliži onom u Srbiji, u proteklom periodu se jasno zapaža učestala intervencija Narodne banke Srbije kako bi se održala postojeća vrednost dinara. Time on poprima izvesne odlike (negativne efekte) fiksnog modela.
Monetarna vlast ne bi trebalo da reaguje da bi odbranila određen paritet, već da interveniše relativno retko kako bi ograničila prekomerne destabilizujuće oscilacije deviznog kursa. Rukovođeno fluktuiranje nacionalne valute na deviznom tržištu ne implicira postojanje unapred objavljene ciljane vrednosti (targeta) deviznog kursa, te ne postoji potreba monetarnih vlasti da akumuliraju devizne rezerve i njima intervenišu na deviznom tržištu. Samim tim, sa nepostojanjem mete za spekulativne napade, manja je i mogućnost nastanka valutnih kriza.
Prema zvaničnom mišljenju nosilaca ekonomske politike u Srbiji, devizni kurs nije uzrok visokog spoljnog deficita, a nominalni devizni kurs i dalje smatraju sidrom za kontrolisanje inflacije (ovakav stav nameću i međunarodne ekonomsko-finansijske organizacije), bez obzira na njegovu veliku realnu apresijaciju.
Empirijska istraživanja ukazuju na suprotno. Dinar je i dalje, konstantno precenjen. Rast domaćih cena je konstanto veći od promene kursa dinara prema dolaru i euru. Prema obimnoj studiji „Makroekonometrijsko modeliranje privrede Srbije – teorijske osnove i rezultati“, realna apresijacija dinara periodu je uslovila većim delom porast uvoza, a manjim delom porast proizvodnje. Centar za ekonomske studije Mekon je pristupio ekonometrijskom testiranju uvoza u Srbiji koje je pokazalo da na nivo uvoza značajno utiče kretanje realnog deviznog kursa, realnih zarada i industrijske proizvodnje. Ispitivanje uvoza pokazalo je da je devizni kurs u stabilizacionom periodu bio značajni faktor rasta uvoza, a posledično i spoljnotrgovinskog deficita Srbije.

Novije analize takođe ukazuju na to da je konstantno precenjen kurs jedan od značajnijih uzroka „ogromnog spoljnotrgovinskog deficita, sve većeg zaduživanja građana, privrede i države

NBS je stalno u predizbornoj kampanji

Precenjen kurs dinara i liberalizacija uvoza guše domaću proizvodnju, što ponovo podstiče rast uvoza. Cilj liberalizacije uvoza je bio da se podstakne uvoz novih tehnologija i opreme, koji bi pokrenuli i unapredili proizvodnju u Srbiji. Na žalost, umesto jačanja konkurentnosti domaće proizvodnje na inostranom tržištu, liberalizovan uvoz je doveo do jačanja konkurentnosti inostrane robe na domaćem tržištu, što je dovelo do gašenja velikog broja preduzeća.

Druga navedena slabost precenjene nacionalne valute – prekomerno zaduživanje, takođe je došla do izražaja u Srbiji. Za prezaduženost privatnog sektora zaslužna je velika apresijacija kursa dinara i mnogo veća njegova spoljna od unutrašnje vrednosti. Na osnovu rezultata navedenog ekonometrijskog modeliranja sledi da su osnovni pokretači ekspanzije uvoza i spoljnotrgovinskog deficita od početka 2001. godine, takođe bili apresijacija realnog kursa dinara i preteran rast domaće tražnje.

Od velikog značaja je i ekonometrijski nalaz da je rast uvoza i spoljnotrgovinskog deficita uslovio ekspanziju domaće tražnje koja već nekoliko godina prevazilazi proizvodnju u Srbiji za 20-25% sa tendencijom rasta, što je dugoročno neodrživo.
Zahvaljujući relativno visokom kursu dinara, proizvodi iz Srbije su cenovno nekonkurentni u izvozu, dok je tražnja za uvoznim proizvodima veća nego što odgovara mogućnostima privrede Srbije. NBS je donedavno isticala da je njen primarni cilj očuvanje inflacije, iako se zna da stabilna vrednost nacionalne valute mora da bude rezultat stabilne privrede, a njen rast rezultat rasta produktivnosti, a ne trošenja deviznih rezervi. Da stvari budu još gore, do sada se kurs dinara branio uglavnom pozajmljenim sredstvima. Naime, održavanje dinara na datom nivou, posledica je čestog intervenisanja NBS iz deviznih rezervi koje su rezultat privatizacije i zaduživanja spolja, a ne izvoza roba i usluga.

Nekoliko indikatora upućuje na značaj deviznog kursa kao instrumenta ekonomske politike za povećanje izvoza i investicija u Srbiji. Dodatni razlog za izvozno orijentisanu strategiju razvoja je slabost ionako suviše malog domaćeg tržišta. Treće, faktor koji predstavlja najozbiljniju kočnicu izvozu je izuzetno mala konkurentnost srpskih preduzeća i privrede.
Strategija povećanja konkurentnosti srpske privrede trebalo bi da polazi od tržišne vrednosti deviznog kursa. Realni ili blago depresirani kurs bi podstakao konkurentnost izvoznika i eventualno podstakao razvoj novih proizvodnih linija, koje u uslovima precenjenog kursa, nisu imala ekonomsku opravdanost.

Da bi se stvorilo konkurentno devizno tržište i formirao devizni kurs koji je rezultat realnih tržišnih odnosa, neophodna je redukcija uloge Narodne banke Srbije na deviznom tržištu. To bi značilo napuštanje dosadašnje politike stabilnosti deviznog kursa, s obzirom da je odbrana dinara na ovaj način izuzetno skupa jer troši devizne rezerve i vodi daljem zaduživanju. NBS bi, u tom slučaju, intervenisala samo povremeno na deviznom tržištu, kada postoji potreba da se spreči ekstremna fluktuacija kursa. NBS treba da preuzme odgovornost da se inflacija kreće u određenim okvirima, dok određivanje kursa treba da prepusti tržištu.
Srbija danas ima rukovođeno fluktuirajući kurs i po svoj prilici i po mišljenju većine domaćih i stranih analitičara, to je najbolja solucija. Ima pobornika slobodnog plutajućeg, kao i fiksnog deviznog kursa, ali su u značajnoj manjini. Većini je jasno da oba ekstrema imaju brojne slabosti, koje Srbija, sa svojom oslabljenom privredom, teško može da iznese.
Fiksni kurs bi doneo manje kamate, manji rizik i manju neizvesnost poslovanja, ali bi Srbija time iscrpela devizne rezerve. S druge strane, potpuno slobodan kurs, doveo bi do (realnog) pada dinara, što bi u nekom periodu sigurno dovelo do značajnog povećanja izvoza, ali bi posledice po privrednike i građane koji imaju kredite vezane za kurs evra, bile katastrofalne. Kurs bi morao da bude što bliže realnoj vrednosti, a odstupanja od realnog bi morala da imaju tendenciju potcenjivanja, a ne precenjivanja dinara, što bi stimulisalo izvoz, jer samo ekspanzija izvoza može obezbediti Srbiji izlazak iz krize.
Paralelno sa popuštanjem intervenisanja Narodne banke, zbog eventualnog pada dinara u narednom periodu, moralo bi da se pristupi problemu ogromnih deviznih kredita građana i preduzeća. U njegovom rešavanju bi morali da učestvuju svi subjekti – dužnici, poslovne banke, predstavnici države, Narodna banka Srbije.

tw goo fb